Или; ако вештачка интелигенција узима снимак преминулог док је био жив, па га онда, после смрти „оживи“ да ли то може да буде погубно за онога који пати због губитка вољене особе, па сада може, опет с њом да „разговара“?
Ево, већ десет дана немамо воду за пиће у Мокри и Белој Паланци, и поред тога, што имамо два врела! Али, обилне кише муте пијаћу воду, а подземне воде беже, све дубље и дубље, у утробу Земље. Ееeј, а некада смо имали три мора у Србији! Памтимо, додуше, само Панонско море које је продрло кроз Ђердап и постало Црно море, а оно је потопило Нојев град на украјинској обали. Нико се, пак, не сећа Жутог мора код Лесковца, а ни Црвеног мора испод Старе планине. У Библији се, додуше, помиње П(а)ирот на обали Црвеног мора, а ту га је Мојсије прешао бежећи са народом од дунавских фараона, а на путу за Индију. Али, да би се прикрило да је Мојсије био Србин, родом из данашњег Мојсиња код Чачка, јеврејски преправљачи Старог завета преселили су Црвено море далеко од Пирота и Србије…
Елем, остајемо, полако, без пијаће воде. Али, хвала Богу, остало нам је још Сунце. Њега нам, ваљда, неће одузети. Мада се Илон Маск спрема да са сателитским панелима, смањи доток Сунчеве енергије на Земљу!? А Сунце нам производи серотонин, познат као „хормон среће“ који директно утиче на осећај задовољства и смањује ризик од депресије, поготово, када се стигне до пензије.
Зато и у ове децембарске дане ловим Сунце чим се појави. Сат два дневно, сасвим је довољно да не подлегнеш стресу од Трећег свеског рата који нам је пред вратима, чак, ако Америка и не учествује у њему. Али, Европљани су полудели и увелико се спремају да крену на Русију.
А све и да нема претње од овог нуклеарног сукоба, ту је вештачка интелигенција да нам живот загорчава. Она хоће, рецимо, да нас убеди да можемо да разговарамо и са мртвима! А како то изводи? Узме видео снимак преминулог, направљен за време његовог живота, те га, после смрти „оживи“. Вештачка интелигенција савршено имитира покојника, а што може бити погубно за особу због губитка вољене особе. А покојник може да проговори на 40 језика!?
Андреја Андрејић, специјализант дечје и адолсцентне психијатрије, тим поводом, каже: „Док су вам битни још живи људи, замислите их само три минута како они нешто говоре о себи. Вештачка интелигенција ће након тога да направи виртуелни клон с којим ћете моћи свакодневно да разговарате када та особа премине! Нико не воли да изгуби драгу особу, али то је саставни део живота свих нас. Опасно је за ментално здравље поготово, оних осетљивијих или оних који имају неке неразрешене конфликте са покојном особом.“
„Разговор са покојницима је сулуд и сулудо је тражити било какав савет од вештачке интелигенције!“ потврђује и теолог Александар Ђурћевић. „Разговор са покојницима у православљу не постоји, сулудо је размишљати у том правцу, да то може човеку да помогне!“
Е, сад, иако сам непоколебљиви противник вештачке интелигенције, ево, годинама разговарам са мртвима!
Мој први роман „Житије Савино од Богумила монаха“ из 1996. године, није ништа друго него разговор са поменутим писцем житија од кога сам, месец дана, од речи до речи, записивао шта ми је говорио и то на средњовековном србском језику! Када сам, коначно, срочио „Житије Савино“ дао сам га на читање византологу Ивану Ђурићу, иначе, мом кућном пријатељу. Нестрпљиво сам ишчекивао његово мишљење, и, пошто ми се није јављао ни после десетак дана, позвао сам га. Он ми је рекао да, са својом мајком Наном, професорицом на Београдском филолошком факултету и ујаком Богданом Богдановићем, градоначелником Београда, читају већ неколико пута мој роман, и, не верују да је то моје дело. Једва сам их убедио да је „Житије Савино“ мој роман.
А када се књига појавила обмануо сам и академика Симу Ћирковића који је, на неком симпозијуму, тврдио да је „Житије Савино“ дело дотад непознатог писца житија, Богумила монаха. Него било је и оних који су, одмах, провалили да је то моје масло. Владике Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић су ме напале да сам у „Житију Савином“ детаљно и сликовито описао и преувеличао прогон Немањића над богумилима. Осуди мог романа придружила се и САНУ, али и ЦК СК Србије!? Избегао сам судбину „србског Руждија“ само захваљујући патријарху Павлу који је стао на моју страну.
То ме осмелило, па сам написао и „Маријино јеванђеље“ и „Мемоаре Понтија Пилата“. Али, овог пута испомагао сам се тако што сам се „телепортовао“ у ватиканску библиотеку и тамо преписивао ова два, условно речено, моја дела. Нешто касније, из Ватикана сам „украо“ и „Писма Аристотелу од Александра Великог“. И, за дивно чудо, нико ме због тога није дирао. Али, сви моји романи, до данашњег дана, су прећутани. Србска књижевна критика никако да се њима позабави.
Упркос томе, не одустајем од писања, тачније, од разговора са мртвима. Управо пишем роман о покојном Власти Калцу, белопаланачком травару који ми, ево, сваког дана, каже понешто о свом животу.
И, писаћу тако док сам жив, а планирам да живим сто и двадесет година. Један руски генерал који је радио са чудотворком Џуном ми је, својевремено, рекао да је сваком човеку дато да живи сто и двадесет година. Али, човек као да не жели толико да живи, као да не зна шта са собом да ради.
А, ево, неки кинески научници нас убеђују да ће, ускоро, захваљујући њима, човек да живи и сто педесет година!
К.Г. Јунг, мој гуру из Швице ме храбри: „Настави да разговараш са мртвима, мој дечаче! Јер, и ја сам сва знања стекао разговарајући са мртвима! Све што сам у животу вредно урадио, све сам од Буде чуо, а помно сам га слушао!“
Моја Црна само додаје: „А шта мислиш зашто сам ја толико паметна и мудра! Не мислиш, ваљда, да разговарам са овом интелектуалном елитом Алека Неважног! И, ја, поваздан разговарам само са мртвима, од живих мало шта паметно можеш да чујеш!“
