ОД КАЖИПРСТА ДО ПАЛЦА

ПОСТЕКОЛОГИЈА

У понедељак, у Мокри, славила се света Петка, а био је и Наташин рођендан у Белој Паланци, и, нисам знао где ћу. Тим пре, што се света Петка у Мокри слави као – Пејчиндан! А штооо!? Па, то сам вам, већ, објашњавао, али није згорег да вам, укратко, поновим. Елем, мој чукундеда Ђорђија, звани Пејча, био је хајдучки харамбаша и под собом је имао две хиљаде хајдука, распоређених на Царском друму, у седам заседа, од Сићева до Чифлика! Па, сад, Турчине, изволи прођи Царским друмом до Стамбола! А мој Пејча не само да је пљачкао Турке, већ их је и клао, пекао на ражањ и јео. Тако је, у време Пејчиног хајдуковања, Царски друм опустео, јер су турски каравани почели, заобилазно, да иду за Стамбол преко Сврљишких планина и Заплања. А када се мој Пејча, под старе дане, вратио у Мокру, он је у црквеном дворишту приредио велику гозбу на дан свете Петке, и, Мокранци су одлучили да се, сеоска слава Света Петка „прекрсти“ у Пејчиндан.

Али, било би ми много да сам, у прошли понедељак, био на две гозбе те сам се одлучио за Наташин рођендан. И, признајем, имао сам грижу савести што нисам, у црквено двориште свратио, бар, на ракију.

А код Наташе било је, баш, лудо. Чувени Сеита, нишка музичка легенда, повео је са собом неког младог музичара који је, на клавијатури изводио чуда тако да се играло и певало до поноћи, а и даље. Мени су, ипак, више одушевиле Наташине „вртке“, у преводу, суве пуњене паприке које она пуни срнетином и јунетином, и, када то, једном, пробаш, брале, памтиш док си жив!

Него, у уторак, на насловној страни „Српског телеграфа“ исписан наслов крупним словима: „Буна против Турака у Црној Гори!“ Народ се дигао на устанак када су неки турски криминалци изболи ножевима једног младића. Полупане су и запаљене турске радње у Подгорици, а црногорске власти су донеле уредбу о измени визног режима којом се уводи привремена обустава безвизног режима за држављане Турске. На то Ердоган, одмах, реагује: „Заштитићемо своје грађане у Црној Гори!“ Ердогану као да је мало што шаље Куртију дронове и што гради фабрику оружја на Косову, већ, ево, хоће да штити и турске криминалце у Црној Гори! И, питам се; има ли данас неки Србенда који ће, попут, мог чукундеде Пејче, да натакне на ражањ Ердогана, а успут и Куртија и да са ова два скота омасти брке!?

Није, међутим, полудео само Ердоган који сања о обнови Османског царства и то све до Јадрана! Полудео је, изгледа, и Трамп, а Путин га подстиче. Јер, лудак из Вашингтона прети: „Путине, џаба ти те твоје нове ракете! Оне су, већ, на нишану америчких нуклеарних подморница које круже дуж обале Русије!“ На то му Путин одговара да му од „буревесника“ нема спаса. И, да ли је онда чудно што амерички милијардери, на челу са Марком Закербергером, копају подземна, луксузна склоништа у ишчекивању Трећег светског рата, а који, можда, неће изазвати ни Трамп, ни Путин, већ, вештачка интелигенција!? А на то је упозорио, одавно, покојни Хенри Кисинџер, бард америчке дипломатије. Он је, дословце, рекао да ће се, можда, још 2026. године „људи у потпуности предати контролу вештачкој интелигенцији“ и да тада „вештачка интелигенција може да одлучи да је човечанство узрок проблема у свету и да га треба уништити!“

И, ево, Швеђани, не власт, већ, обични грађани као да су, већ, одлучили да се потпуно ставе под контролу вештачке интелигенције. Они, масовно, уграђују чипове у своје руке! Ти микрочипови су величине зрна пиринча и, најчешће, се уграђују, у меко ткиво шаке, између кажипрста и палца.

А зашто то раде!? Зато што онда једним додиром читача корисници откључавају врата, улазе у канцеларије и теретане, чувају хитне контакте, па, чак, користе и дигиталне карте за воз! Идеја је једноставна; заменити картице и кључеве нечим што је увек „при руци“.

Процедура уградње чипа траје неколико минута и кошта 180 долара. Иако су медицински ризици мали, инфекције и одбацивање импланта нису искључени, а уклањање чипа захтева стручну интервенцију.

Заговорници овог „технолошког тренда“ тврде да чипови уграђени у људско тело „доносе удобност и и брзину, јер више нема потребе за ношењем кључева, картица и пропусница“. Корисници не могу да их изгубе, јер су део њиховог тела. А пошто чип не садржи батерију, нема ни потребе за пуњењем и одржавањем, па многима делује као „практично решење“.

Критичари уградње чипова у људско тело, пак, упозоравају да се „иза технолошке удобности крију озбиљна питања приватности и етике.“ Јер, иако чип, сам по себи, нема ГПС (лат.) „сваки пролаз кроз читач оставља дигитални траг који се може повезати са идентитетом особе“, а чиме се ствара „мапа кретања власника чипа“. Тако су све већи ризици злоупотребе и последице цурења података. И, најзад, шта ако компаније почну да условљавају запослене да морају да имају ове чипове уграђене у свом телу?

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице згранут је овом идејом: „Надам се да Срби неће да полуде као Швеђани и почну да, у себе, уграђују чипове!? Јер, то је само корак до претварања човека у роба вештачке интелигенције!“

Моја Црна има сличне страхове: „Мене, прво, брине шта ће бити 1. новембра! Јер, шта ако ствари крену наопако по твог Алека Неважног, па он донесе, по хитном поступку, закон по коме сваки грађанин мора у себи да угради чип између кажипрста и палца!? Да ли ћемо тада, коначно, постати његови робови!?“


Објављено