Или; ако је Кушнер одустао од Генералштаба, а Захарова јавља да је Србија стављена на списак „непријатељских земаља“, да ли нам има спаса и пре Трећег светског рата?
Поред сви мука које су на нас налегле са свих страна, не могу да не почнем са Александром Тијанићем! Чуј, додељује се новинарска награда за храброст, а која носи његово име! Просто је невероватно како се то створењце из Подујева, одједном, нашло на улицама Новог Београда да би се потом уздигло до неслућених висина србског јавног живота. Али, све постаје много јасније када се зна да му је отац Јордан био командир милиције у Подујеву, а да су му стричеви били, такође, у тој Служби и то веома успешни.
Е, сад, Тијанић јесте био уличарски веома духовит и имао је дара за писање. Али, то не би много вредело да иза себе није имао Службу за коју је вешто, и, једва приметно радио, а сва врата била су му широм отворена, од Мире Марковић до Ђинђића. У НИН-у је, за почетак, радио у Одељењу за документацију. Али, засвиђало му се новинарство, па је почео, помало, да пише. Због њега нам је један конкурс у НИН-у поништен, јер није имао факултетску диплому, а чиме се још и хвалио!? А онда је, вероватно, под притиском Службе постао, без дипломе, новинар НИН-а.
Ох, како се тада осилио! И сви су му се знајући ко иза њега стоји, склањали с пута, нико му се на редакцијским састанцима, па ни у кафани није супротстављао. Али, он је за мене остао само дечко из Подујева који је, на Новом Београду, у мене гледао као у Бога. Елем, једном приликом, на редакцијском састанку рекао сам нешто против његовог текста. Он је почео да урла, а када сам му рекао да се „мало смири“, полетео је ка мени као некаква орлушина. Остао сам миран за својим столом, само сам, додуше, примакао себи једну повећу кристалну пепељару, и, смирено, рекао: „Хајде, приђи ми у зону шута!“ Гломазни Подујевац је стао као укопан, и, сав бесан запретио ми речима: „Да знаш да ће ти због овога, моји стричеви стављати струју на муда!“ У редакцији настаде мукла тишина, а Подујевац схвативши шта је изговорио, брже боље, заглави на врата. Ето, то сам имао да вам кажем о Александру Тијанићу.
Али, ајде, да вам кажем и о Милану Ћулибрку овогодишњем добитнику награда „Александар Тијанић“. Знао сам га још док је био дописник новосадског „Дневника“ из Београда. И, миц по миц, дечко постаде главни уредник НИН-а. Писао је уводнике, али много му је сметало што се овај недељник читао отпозади, а где се, на последњој страни, налазила моја колумна, моја „Постекологија“. Почео је да вршља по мојој колумни, и, треба ли онда да кажем зашто са целом екипом Ниноваца нисам прешао у „Радар“? Када је, пак, Тимофејев преузео НИН у коме сам провео скоро четрдесет година, телефоном ме је обавестио да „компанија више није заинтересована за сарадњу“.
Толико о Тијанићу, али и о данашњем новинарству.
Него, шта је, бре, ово!? Загорка Доловац поднела тужбу против Селаковића, а Кушнер одустао од Генералштаба! Трамп, изгледа, не може да започне два мегапројекта, то јест, градњу Генералштаба у Београду и градњу Тријумфалне капије у Вашингтону, пошто, ваљда, рачуна да Париз, ускоро, неће ни постојати. И да ли је, онако, узгред, и мог Алека Неважног пустио низ воду? Захарова, истовремено, јавља да се Србија налази на листи „непријатељских земаља“ Русије због продаје оружја Украјини! И шта ће са нама Србима, ускоро, бити!? Трамп је почео да насељава Косово непожељним емигрантима из Америке, па и Палестинцима ће, ако затреба. А потом ће и Израел да се пресели у Србију, а за то Мосад има, већ, одавно, припремљен план тзв. „Операцију Мојсије“.
Ах, Срби, моји Срби, изгледа да ћете, убрзо, нестати и пре Трећег светског рата, а који се предвиђа у другој половини 2026. године. А на све то, ви претите једни другима да ћете сећи главе као да сами хоћете да направите нове ћеле куле.
И не знам да ли је, уопште, важно што је србски патријарх Порфирије, иначе, јеврејског порекла, добио на поклон, парче земље надомак јорданског града Ал Магтаса где је, шатро, Јован Крститељ крстио Исуса!? И шта све неће да се уради не би ли се занавек сакрило да је Исус родом из Охрида те да је дечаштво и младост провео у Индији код оца Александра Великог. Да би се то сакрило, свашта се радило! Тако је и Дојран пресељен у далеки Јордан, па му је и име пермутовано да се Срби не би случајно сетили да је реч о великој јеврејској превари, а они су на Никејском сабору измислили и Исуса из Назарета не би ли што даље био од Охрида, а ближе Јордану. А Крститељ је, можда, сачекао Исуса, баш, код Дојрана када се овај, на магарцу даље преко Галичице спуштао ка Охриду. И данас се једно место зове Магаре, а одакле се, истовремено, види и Преспанско и Охридско језеро.
А наш Исус Србин је из Индије донео нашу стару аријевску веру на коју смо заборавили, јер су је србски владари и, пре Александра Великог миленијумима развлачили од Индије, Северног пола и, чак, до Јужне Африке. И вреди ли подсећати да је „будизам“ настао у Подунављу, у винчанској култури? Нису ли у Винчни откопани гробови у којима су у седећем ставу, у лотос положају пронађени скелети како су, иначе, били сахрањивани наши древни шамани!?
Него шта чујем од Жарета из Барајева!? Каже ми да је, од вештачке интелигенције, дознао да је Јован Крститељ послао Исуса на распеће после пропалог устанка против Римљана. Ту ми стаје мозак!
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице ме смирује: „Буди спреман да од вештачке интелигеције свашта још чујеш о Исусу. Само нећеш чути да је је био Србин!“
Моја Црна се, такође, секира због мене: „Да ли ће неко да се сети, када дође време, да новинарска награда за храброст носи твоје име?“
