Или; ако је сваком Србину на длану урезана азбука древног винчанског писма, такозвана „боговица“, треба ли даље расправљати да ли су Срби „божји синови“?
Не знам како ви, Срби моји, али, сваког јутра страхујем да ћу, на РТС, да чујем да је почео Трећи светски рат! Сем, ако РТС то не прећути, да се не би замерио Алеку Неважном. Јер, како нешто тако важно да се деси, а да Он у то није умешан?! То не значи да не би дрхтао у атомском склоништу због тога што је Украјини слао оружје, па се још ове среде срео са Зеленским у Одеси, и, баш, су се срдачно руковали! Тиме се Путину грдно замерио и не би ме чудило да сравни Јајинце са земљом!
Многи су пророци најављивали крај света, нисам, дакле, ја први. Уосталом, Путин је, гласно и јасно, рекао; ако на Земљи нема места за Русију, онда неће бити ни људског рода!
И шта ће онда бити са нама Србима? Неће ли, наши ванземљаци доћи по нас са Сиријуса, са Сербијуса, или, како народ каже са Српске звезде, одакле су Срби и сишли на Земљу? Нама је и дато да управљамо овим светом и људским родом, а ми смо на ту обавезу заборавили, одрекли смо се, чак, и тога да смо најстарији народ на свету.
А руски Академик је лепо доказао да је србски аријевски ген Р1А1 стар 12000 година, да је Србија „колевка аријевства“ одакле су се Срби распршили на све четири стране света и да су од њих настали, бар, сви европски народи. Кљосов је доказао да људска раса није дошла из Африке, већ, да се десило обрнуто. У једној пећини, у Сићевачкој клисури, нађена је човечија доња вилица стара 400.000 година! Али, гле, на Кљосова је настала општа повика и у Москви те је морао да се сели на Харвард.
Замолио сам Александру да од вештачке интелигенције (ВИ) затражи све што она зна о Кљосову. И вештачка интелигенција је, доста тога, саопштила о Кљосову; и где је и када рођен, у коју је школу ишао, шта је студирао, на чему је докторирао, да је постао и руски Академик, али, никако да каже зашто је завршио на Харварду! Никако, да нам ВИ каже да је Кљосов тврдио да су Срби први аријевци, да су и Руси наша деца која су, са Јафетом, најстаријим сином Ноја, кренули из делте Дунава, преко Карпата, и сишли у руску низију.
Тако сам се, још једном, уверио да је ВИ, још увек, строго контролисана и да се у њена знања, озбиљан човек не може поуздати.
Него после Александрине обимне СМС поруке, стиже ми, такође, подужа СМС порука од „Бобана из Београда“ у којој ме обавештава да научна истраживања показују да „концепт српског гена није прецизан научни термин“, јер „гени нису специфични за етничке групе“.
И, одмах, схватим одакле ветар дува. Јер, ево, шта ми „Бобан из Београда“ даље шаље о „српском гену, старом 12.000 година који се повезује са Нојевим сином Јафетом на чему Кљосов инсистира“. А те тврдње Кљосова „нису подржане у главним генетским студијама, пошто помињање Нојевог сина није научни концепт и вероватно одражава спекулативне националистичке интерпретације“! Ту смо, дакле! Испада да је Кљосов притајени Србин, а не Рус, па је због Нојевог сина Јафета морао да се склања на поменути Харвард. Јер, и Русима, и те како, смета што је Јафет, са својим племеном дошао у Русију из Србије…
За Задушнице палио сам свеће за родитеље у Видовом храму, у мом Видову. Нећу, ваљда, у јудеохришћанској цркви у Белој Паланци? Седим, на пању, поред бога Вида и присећам се да је Ноје, уочи Великог Потопа одведен на небо код Еноха, који му је наредио да сагради Барку, за себе и породицу, али и за стоку без које не може да се живи. И, питам се, да ли је, том приликом, Енох, на Нојевом длану урезао азбуку ћирилице, винчанице, то јест, „боговице“? И није ли то најстарије древно писмо доказ да су Срби божја деца када је, ето, Енох решио да спаси Ноја и српске гене од Великог Потопа?
Гледам у четвороглавог бога Вида и чекам да проговори, да ми потврди да сам у праву. А бог Вид ћути ли, ћути, али ме гледа благонаклоно што је мени довољно.
У Видову, пак, имам и запис дрво, храст стар, бар, двеста година и оградио сам га од крава, коња и оваца што воле, баш, ту да се склоне од летњих жега и да га изметом упогане. А, баш, за Задушнице, душе предака воле да се спусте у његову крошњу. Тако да сам се, и овог пута, наслушао свакојаких поучних прича од душа мојих предака.
Задушнице су један од староверских празника који је, некако, преживео страховладу Немањића. Али, авај, данас већина Срба мисли да су Задушнице хришћански празник! Толико је, ето, јудеохришћанство слудело Србе да су паљење свећа уместо под светим храстом, почели да пале у цркви. А цркве су вештачке творевине које не могу да окупе наше претке те су зато и мртве.
Милан Ст. Протић, у суботњем „Данасу“, још у наслову, пита: „Да ли нам треба српски Мартин Лутер?“ А, ево, шта у тексту пише: „Српска црква је, нажалост и на срамоту, огрезла у профаности, згртању пара, луксузу и разврату. Нарочито је оболела у свом врху међу великодостојницима и архијерејима. Црква нам се претворила у профитабилно предузеће, у приватну компанију која се бави свакојаким легалним, вероватно и илегалним пословима. Многи епископи уживају у кадифи и свили, и, још по нечему, возе их скупе лимузине и чувају плаћени телохранитељи. Јавна је тајна да, немали број међу њима, упркос завету целибата, има наложнице и наложнике“.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице додаје: „Могао бих да потпишем све што је Протић написао у ‘Данасу’. Једино сам против некаквог српског Мартина Лутера! Јер, шта ће нам тај Лутер када је СПЦ трула грађевина још од настајања, још од Саве Немањића!“
У „Наташином рају“, на пола пута од Мокре до Дивљанског језера, договарам се са газдарицом, уз њено божанствено јело, уз њено „пржено“, шта све да спреми за 21. јуни, за редовну Академију у Видову. А код Наташе је, заиста, као у рају кроз који вијуга вода из Дивљанског језера, а у башти има свашта, и, све то, уз цвркут птица.
Моја Црна је очарана: „Ако буде Трећег светског рата, овде се ваља склонити, а згодно је место и твоје Видово. А Путин, што се мене тиче, може да сравни Јајинце са земљом!“
