
Или; ако се лапот упражњавао још у култури Лепенског вира, а у источној Србији, све до прошлог века, није ли то доказ да су Лепенци били Срби?
Таман сам се био наоштрио да у, прошлу суботу, идем у Црвену Реку, на „Дане проје“, кад ова традиционална забава одложена је због „лошег времена“!? А може ли, брале, време да буде толико лоше да онај ко, заиста, воли проју не оде, на тај дан, у Црвену Реку!? И не знам зашто су „Дане проје“, уопште померали!? Јер, „Дани проје“ били су, обично, 7. септембра, малтене, одмах после „Баницијаде“ у Белој Паланци. А померањем датума, зачас, почну да се померају и векови, па и миленијуми те тако испадне да су Срби дошли на Балкан у петом, шестом веку из неке карпатске вукојебине! И, гле, Срби то, олако, прихвате, и, преко ноћи, забораве да су, овде, још од културе Лепенског вира која се датира од пре 12.000 година.
Него, за утеху, проју сам јео, одмах, сутрадан, у недељу у Мокри, код доктора Небојше. А проју је, мајсторски, направио Горан, уопште, маестро у кухињи.
Ах, проја, проја! Није ли се она јела још у време Лепенског вира када ми је толико, уз срце, прирасла!?
Читам „Лепенски вир“ Христивоја Павловића, читам књигу која још није објављена, а за коју пишем рецензију. А у њој, мој земљак Христивоје из Бежишта које се налази, ту, између Беле Паланке и Бабушнице лепо пише да су Лепенци, испоставиће се, знали за све житарице за које ми, данас, знамо. И нису ли још наши преци Лепенци, почели да праве проју, па и баницу, и то на „вурњачама“ како пећнице зовемо, ми, Шопи. А шопска реч „вурња“ датира, изгледа, из тих древних времена.
Него, овде се сетим и шопске легенде о постанку човека. А та легенда, коју преводим на овај званични србски језик, овако, гласи: „Бог се, са неба, спустио на Видлич, на врх Старе планине. И то место му се свидело те је одлучио да, баш, ту направи човека. И у понедељак је направио једног човека, у уторак другог, у среду трећег, и све тако, до суботе, направио је шест човека. А онда је, са Видлича, са Старе планине, сишао на Дунав да опере руке од блата.“
Ова последња реченица из шопске легенде о постанку човека, као да хоће да нам јави како је култура Лепенског вира, па и Винче, настала на Старој планини. И, не само „вурња“ на коме се пекла проја, већ је и архитектура древне сеоске старопланинске куће готово истоветна архитектури куће Лепенског вира!
Христивоје Павловић културу Лепенског вира смешта у време од пре 12.000 година. А, гле, Анатолиј Кљосов, руски академик, тврди да је „српски аријевски ген стар, баш, 12.000 година“ и да је Србија са Балканом била „колевка аријевства“, одакле су се Аријевци распршили на све четири стране света, а Кљосов додаје да су неки стигли, чак, „и на југ Африке“.
А како се формирао тај србски аријевски ген?
На првој страни Прве књиге Мојсијеве којом почиње Стари завет, пише да су „богови створили човека по свом обличју, парећи се са човечицама“. Добро, не пише да се то десило на Старој планини или поред Лепенског вира. А, можда је и то писало у првој верзији Старог завета који је писан на србском, али Јевреји су, ваљда, то касније обрисали из Прве књиге Мојсијеве, а он је, бајдвеј, био Србин, родом из Мојсиња код Чачка.
Е, сад, постоји и једно старо српско предање које говори да су „богови“ који су направили човека „дошли са Србске звезде“, а та звезда позната је, иначе, као Сиријус. Ту је, пак, и она позната стара србску узречица: „Говори србски да те цео свет разуме!“ А ова узречица, и те како, подупире теорију да су Срби они прави „божји синови“.
Знам шта вам саопштавам, Срби моји, и да ће мало ко од вас ово, макар, и само за себе прихватити и чувати у дубини срца!
Али, идемо даље. Професор др Предраг Ристић (1931 – 2019) познатији као „Пеђа Исус“, на једном предавању у Новом Саду одговорио је, на питање из публике, да су „Лепенци, заправо, Срби“! Христивоје Павловић, у свом научном раду, то мало опрезније каже: „Лепенци не могу да буду Срби, ако се ослонимо на став о досељавању Словена (на Балкан), али је, сасвим сигурно, да у Србима има Лепенаца! Све другачије било би обесмишљена биологија и сам живот. Уосталом, директан одговор ће дати биоархеологија и генетика, ако, већ нису на добром путу.“
По мени, тај одговор је, већ, дао поменути Анатолиј Кљосов.
Наш Христивоје је, од самог почетка, са Лепенским виром, тачније, од када је на подлоканој обали Дунава, пронађено насеље код Лепене, 30. августа 1960. године. Археолог Обрад Кујовић је Христивоју, завештањем оставио својеручно писани дневник у коме је први археолошки помен Лепенског вира. На основу тог извештаја заинтересовао се др Драгослав Срејовић, али прва ископавања почела су, тек, 1965. године, да би на великој Међународној конференцији за штампу, 16. августа 1966. године, када су, званично, објављени лепенски налази, целом свету застао дах. Јер, дотле се сматрало да је „европски континент, у средњем веку, био пуст, скоро ненасељен, а да је ретко становништво још живело у пећинама“.
Оно где је мени застао дах је када сам дознао да су „скелети шамана, пред крај живота, убијани у потиљак оштрим оруђем“. Христивоје ће, овде, рећи: „Повреде на лобањи су знак посебног ритуала, можда лапот, јер је скелет збринут на посебан, милосрдан начин и из, седећег медитативног положаја јогина, положен на леђа, али глава му је благо подигнута да и даље будно прати и стражи над животом заједнице“.
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице се, овде, подсећа: „Једном си ми причао да је последњи лапот у Србији, извршен у селу Лапотница код Бабушнице, а то је само десетак километара од Бежишта у коме је рођен овај твој Христивоје! И постоји ли јачи доказ да су Лепенци били Срби!?“
Моја Црна се, пак, залепила за нешто друго: „Проја, проја, је Србе одржала још из лепенских времена! Не каже ли се и данас; држ се пројо, на свадби сам био!“
