Или; ако изгубиш личну карту онда си „нико и ништа“, али
вреди ли ти и десет пасоша ако си „ обична нула“ од човека?
Немојте само да ме терате да вам објашњавам како сам остао без новчаника у коме је било мало новаца, али остао сам, бре, без личне карте, здравствене књижице и картица из банке. Елем, постао сам обична „нула од човека“! И, просто је, невероватно, како, за трен, изгубиш веру у себе, и, схватиш да си „нико и ништа“ без личних исправа! То осећање, ваљда, постане толико јако у сваком човеку било да је академик, обичан грађанин или сељак! Ти папири који сведоче о теби стекли су, временом, невероватну моћ и човек, у личне исправе гледа као у светињу. А светиње, по правилу, не маре много за оне који им се диве.
А када, стицајем околности, постанеш „обична нула“, бар, мене хвата страх од смрти који ме је, у детињству тресао пре спавања. Касније, на студијама дознао сам да је и Сјерена Кјеркегора, „данског Сократа“, мучила „болест на смрт“. И у младости сам, готово, свакодневно, понављао његову мантру: „Ако у животу човека има неког смисла, онда је тај смисао у краткоћи живота“.
И, ајде, да се манемо Кјеркегорових мука! Довољно је само да се сетиш свих оних мучних процедура које те чекају да докажеш „ко си и шта си“, да си и ти „неко и нешто“, јер на челу ти не пише шта представљаш на овој планети, па и у овој несрећној Србијици. Ух, када се само сетиш свега што ти предстоји да би доказао како ниси „обична нула“, дође ти, бре, да одустанеш од свега, да се повучеш дубоко у себе, да раскрстиш са свим што те окружује, било да су то људи, животиње, природа. А онда, ко зна како, прикупиш енергију и кренеш утврђеним редом.
Прво, кренеш у белопаланачку полицијску станицу да тамо одјавиш изгубљену личну карту. А мора да прође, бар, један дан, па тек онда се сликаш у полицијској станици, за нову личну карту. Него, ни то нисам обавио, тек тако! Тек из двадесет и шестог пута сам, једва, усликан!? И ту сам морао да се упитам; да ли сам, већ, постао неизбрисива „обична нула“ од човека!? Или је, пак, моја аура толико јака да не дозвољава да ме услика мурија!? Мада службеница која ме сликала, љубазно ми је објаснила како не може, тек тако, да ме услика, а све због моје беле кошуље и беле позадине, па су морали да ми навуку неки црни прслук да би фотографисање, кончано, успело.
Вративши се из Беле Паланке у Мокру, причам Зорану Кокочану, уз кафу, како ме је белопаланачка полиција, једва, усликала, а он ме потпаљује: „Баш си наиван! Како не разумеш да су те усликали двадесет и шест пута да би твоју слику послали свим европским и светским полицијама да би се и тамо знало да ниси обична нула од човека!“
И, гле, прија ми ова Кокочанова шала да сам, ето, толико велика зверка те да сви пандури света морају да имају моју фотографију. А, зашто да не!? Јер, ако сам још 1967. године палио америчку читаоницу у београдској Кнез Михаиловој и пријавио се, као добровољац за рат у Вијетнаму, ако су забележени моји сусрети са Бадер-Мајнхофом и са Петром Кели харизматичном лидерком немачких „зелених“, ако сам још пре тридесетак година објавио Мосадову строго чувану тајну „Операција Мојсије“ те ако сам, да не ређам даље донео и закон о забрани изградње атомских централа у СФРЈ, онда, можда, и није тако чудно што су ме двадесет и шест пута сликали за нову личну карту.
Ово, помало сулудо размишљање, имало је, и те како, неку своју сврху, јер вратило ми се самопоуздање да, ето, ипак, нисам „нула од човека“, само зато што сам, у једном тренутку, остао без новчаника са личним документима у којима се тврди да сам Драган Јовановић, дакле, да, заиста постојим!
Лешкарим у лигенштулу поред Мокранског врела и посматрам игру лептира, кад, гле, овако размишљам; ако сам у прошлу среду, код Јоване, у емисији „Ни пет, ни шест“ на ТВ „Курир“, говорио о „операцији Мојсије“ није ли ми Мосад украо новчаник да би ми ставио до знања да сам само „обична нула од човека“!?
Опседнут, и даље идејом да сам „нико и ништа“, нисам, баш, пажљиво пропратио овај јулијански Видовдан. Додуше, у дворишту доктора Небојше помно смо гледали пренос студентског протеста на ТВ N1. Али, да ли је то довољно да се схвати шта се у Београду дешавало? Да ли је студентска енергија спласнула или ојачала? Да ли је довољно допумпана?
Једно је сигурно; Алек Неважни је као уплашена звер шетао од Андрићевог венца до Ћациленда да, шатро, храбри „оне који желе да уче“. И, гле, у паници је прогласио „победу над студентима“, а то ће, јелда, бити мало сутра. Само се још једном показало да је Алек Неважни „нула од човека“ јер је дозволио себи да каже како се на Славији окупило, једва, око 30.000 грађана на студентском протесту, а било их је, бар, пет пута више!
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице додаје: „Забринуо си се што си остао без личних исправа и да си постао ‘нула од човека’! Шта вреди Алеку Неважном и десетак пасоша када је, опет, показао да је ‘нула од човека’! А ти си, и без личне карте неко кога зна цела Србија.“
И зато, ево, из Мокре, са Суве планине, још једном позивам студенте и њихове професоре, да напусте Београд и велике градове у којима ће живот постајати све неподношљивији, позивам их да се окрену напуштеним селима и да тамо спроводе свој сеоски анархизам те да се тако супротставе разорном неолиберализму, али и БРИКС-у, и крену својим аутентичним путем.
Моја Црна је, овог пута, шкрта на речима: „Не знам шта бих још додала на ово што саветујеш студентима! А, ваљда, је и њима јасно да ниси ‘обична нула од човека’ иако немаш личну карту!“
