Или; ако у Србији постоје само 1442 атомска склоништа, у која може да се смести једва милион и по становника, да ли то значи да ће нас, после надолазећег Трећег светског рата, остати мало више него испод оне Тарабићеве шљиве?
Одакле, бре, да почнем, мој Србине!? Ајд, почећу од Беле Паланке! Ономад се намерно удавио неки избеглица у Нишави, тамо, доле, испод белопаланачке бензинске пумпе. Али, тај несрећник је, пре тога, хтео да се дави у Мокранском врелу, али су га Мокранци из врела живог извадили! Него из Нишаве није било никога да га извади. Која ли га је мука толико спопала, свеједно да ли је из Непала или Јужне Америке?! И где нађе Србију, па још Белу Паланку, у потрази за бољим животом, јадниче?!
Јер, само у последња четири месеца у Белој Паланци је забележено десет самоубистава! И колико ће тога бити, ако се ово са НИС-ом, овако, настави? Ако, у крајњем случају, Алек Неважни не стисне петљу и национализује ову проклету руску компанију од које нам, очигледно, живот зависи! Неће, ваљда, и НИС бити један од разлога за почетак Трећег светског рата?!
Алек Неважни као да то осећа, па је покренуо кампању да се атомска склоништа у Србији врате својој првобитној намени. А ту кампању најавио је још лане, али од тога ништа није урађено, тако да постојећа атомска склоништа могу да приме само 275.000 људи, то јест, четири одсто становништва Србије. У земљи, иначе, постоје 1442 атомска склоништа. Али, по извештају Државне ревизорске институције, ни две трећине атомских склоништа нису била предмет контроле од 2019. до 2022. године, иако контрола треба да се обавља једном годишње. Притом, атомска склоништа се, обично, користе као магацини, спортско рекреативни центри, играонице, музички студији, а као и простори за децу ометену у развоју, па и за складишта хуманитарне робе, а згодна су места и за наркоманске сеансе.
Тим поводом огласио се и Алек Неважни: „Мораћемо да разговарамо са људима који у атомским склоништима држе теретане, вешернице, продавнице да бисмо дошли до броја од милион и по људи које можемо да сместимо у атомским склоништима због претње од нуклеарног рата“.
Чуј, атомска склоништа само за милион и по људи!? А, ја мислио да Србија броји, бар, пет, шест милиона становника! Да ли то значи да, после Трећег светског рата, Србија, по плану „Златне милијарде“ треба да броји само милионче!? Да ли је Алек Неважни преузео ту обавезу од планера „Златне милијарде“ те да, од Срба, остане нешто мало више од онога што покрива она Тарабићева шљива!?
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице дели моје мишљење: „Да знаш да тако испада, мој дечаче! Сваки пети, шести Србин мора да нестане у Трећем светском рату, а тај рат нам је, ту, пред вратима! То се зна, чак, и на кладионицама. Тамо само 13 одсто верује у шансе за мир. Не верује се ни Трампу, ни Путину, а камоли Зеленском. По кладионицама, само се, тек, 10 одсто нада да ће се Кијев сагласити с америчким предлогом мировног споразума.“
Трећи светски рат ће свести људски род на милијарду људи. И, ево, пред Путином, робот. Већ игра казачок! А из Пекинга је један робот препешачио 120 километара, поштујући све саобраћајне прописе, а притом се није ни задихао. Роботи, роботи ће заменити људе! А и оно мало људи што ће после Трећег светског рата, остати биће, такође, роботи од крви и меса у које ће бити уграђени свакојаки чипови, а тим људима управљаће вештачка интелигенција.
Ево, вештачка интелигенција ће, ових дана, у Триру да разговара са Марком Аурелијем!? А шта ће овај римски цар и филозоф у Триру? Па, неко је хтео Марка Аурелија, „гуруа спокоја“ да представи спектакуларном изложбом у Триру! А што, баш, тамо!? Па, ваљда, и зато што је камена плоча са свестки познатим профилом Марка Аурелија постављена, веровали или не, на згради са дрвеним кровом у Брикен штрасе, а та зграда је родна кућа – Карла Маркса!
Него, зашто је та кућа изабран да се на њу стави плоча са ликом Марка Аурелија?
Мало ко зна, данас поготово, да је Карл Маркс у младости био опседнут античким филозофима, а и да је докторирао на тези о разлици између Демокритовог и Епикуровог схватања природе атома. Елем, док је Демокрит тврдио да се атоми крећу, заувек, само једном утврђеном путањом, Епикур је сматрао да атом има слободу да скрене са своје путање. Марксу је Епикур више одговарао јер је сматрао да је и радничка класа била „атом“ који је имао моћ да се отргне од владајућег капитализма.
Али, где је у тој Марксовој причи Марко Аурелије?
Јер, Марко Аурелије је као цар, а још мање, као филозоф био револуционаран. Он је био одушевљен античким мудрацима па је у дванаест књига, у 487 афоризама, написаним на „уметничком грчком језику“ изложио стоичку филозофију, а која је припремила ранохришћанску револуцију. Али, авај, већ на Никејском сабору је ранохришћанска револуција саму себе уништила и приклонила се једној монструозној творевини – Ватикану!
Сличну судбину доживела је и Марксова револуција која је завршила у Стаљиновом Кремљу. Елем, обе револуције су неславно завршиле.
Морам да напоменем како сам, својевремено, био у Триру и посетио цркву коју је изградио римски цар Константин Велики. И оно што ме је изненадило, али и обрадовало, било је то што у тој цркви постоји кафе галерија, а у току је била изложба младих немачких сликара. То ми је тада дало наду да хришћанству још није одзвонило. Јер, ако цркве постану такве отворене установе које се не држе строго владајућих црквених канона и правила, хришћанство још може да буде нешто у коме ће имати места и за људски род и после Трећег светског рата. Али, судећи по Србији ту је мрка капа.
Моју Црну окупира прича о атомским склоништима: „Занима ме, и те како, када се буде улазило у атомска склоништа, а која Алек Неважни обнавља, да ли ће бити обавезно да се, на улазу у склониште, показује чланска карта СНС-а!“
