Или; ако се море, и ове године, за јесењу равнодневицу, отворило у Јужној Кореји код острва Џиндо и око сат времена су људи могли да се крећу тим привременим копненим путем, да ли се то десило и Мојсију када је код Пирота прешао наше Црвено море које је, у међувремену, нестало?
Умро је Никола Пилић, један од светских тениских богова који је, за мог сина Вука, тврдио да је већи таленат од Новака Ђоковића. И примио је моје дете као рођеног сина у Минхену због чега су усташе претиле да ће му запалити кућу. А када је мој Вук направио срање на Вимблдону, када је гађао рекетом судију, Никола се ни тада није одрекао мог детета већ му је омогућио да заврши тренерску академију у Хајделбергу и постане тренер Мартини Хингис. Ето, то је урадио овај Хрват из Сплита за моју породицу. А мене је звао „србски Исус“.
Него, први пут у животу, стигох у Шабац на вашар! И да се унезвериш од тог чуда. Кажу да има свега „од игле до локомотиве“ мада, признајем локомотиву нисам видео! А богзна како ме разочарало и то што нисам видео певаљке и Цигане, ни испод једне шатре. Са звучника је трештала некаква, шатро, народна музика од које ти се плексусу помера, тако да би ми пресела и јагњетина да смо сели да је кушамо. А после чујем да је Рада Манојловић „направила лом у Шапцу“ и да је „на вашару носила корпу за бакшиш“. И, можда је добро што на њу нисам налетео, јер бих у њену корпу спустио и последњи динар! Ма, распродао бих и дедовину!
Али, за јесењу равнодневицу не дешава се само вашар у Шапцу. Тада се у Јужној Кореји море „отвара“ и, око сат времена, открива се привремени копнени мост. Догађај је први пут привукао пажњу светске јавности 1975. године захваљујући Пјеру Ландију, француском амбасадору у Јужној Кореји. Он је, за француске новине, описао корејску верзију „Мојсијевог чуда“ алудирајући на отварање Црвеног мора. Тај феномен је данас познат као Чудо Џиндоа мада је, у потпуности, природна појава која је резултат „екстремно ниске осеке због комбинације лунарног циклуса, географског положаја и морских струја“. Тај привремени копнени мост дугачак је 2,8 километара и широк 40 до 60 метара и повезује, за тај један сат, острво Џиндо са острвцетом Модо, и, људи могу пешице туда да пролазе. Догађај се, сваке године, слави као Фестивал Чуда.
Е, сад, и Стари завет слави Мојсијево чудо када се, пред њим, отворило Црвено море код Паирота те је он, тим привременим копненим путем побегао са народом кога је гонила египатска, фараонска војска. И, мора да је и Мојсије бежао са народом, баш, на јесењу или пролећну равнодневицу. Али то право истинско Црвено море више не постоји. Оно је истекло кроз Сићевачку клисуру и од њега је остала само река Нишава и град Пирот коме су Јевреји, фалсификујући Стари завет променили име у Паирот. Тада је и измишљено данашње Црвено море које при обали има само црвене корале. А наше право Црвено море било је, заиста, црвено, поготово, после обилних киша када би се црвена земља у њега слила. И, питајте се; зашто и данас у Понишављу имамо села Црвенче, Црвени брег, Црвена река. А сва она налазе се поред некадашњег Црвеног мора.
А она дежурна закерала ће и даље да закерају; а како се то Мојсије из Египта створио са народом код Пирота?
Њима ћу, одмах, уста зачепити тако што ћу, и овом приликом, подсетити да је још Херодот записао да се „Нил улива у Дунав“!! А шта из тога следи!? Не треба много памети да би се схватило да се Први Египат простирао од Солуна до Дунава! А у народним влашким песмама и данас се помињу „дунавски фараони“!
Елем и малог Мојсија из Мојсиња код Чачка, ћерка једног дунавског фараона нашла је у плетеној корпи која је плутала Нилом, данашњом Моравом. А оне, који и даље врте главом како је то Мојсије из Мојсиња, подсетићу да је на тамошњем археолошком локалитету нађен „староегипатски накит“. Али, гле, археолошки локалитет је, брже боље, закопан!
А када је Мојсије одрастао био је предводник радова на кроћењу Дунава који је беснео када је Бело море из Паноније продрло кроз Ђердап те настаде Црно море.
Али дунавски фараони нису редовно исплаћивали наднице робовима, притом, су их и лоше хранили, те је дошло до крваве побуне и обрачуна са фараонском војском. Тада је Мојсије кренуо у бег, низ Нил, ка Сићевачкој клисури, ка Црвеном мору у намери да Путем свиле бежи са народом за Индију. И, онда се десило, понављам, ваљда за равнодневицу, да се отвори код Пирота Црвено море.
Тако је то било, а ви како хоћете. Ако не поверујете у ову моју причу сад, има времена, повероваћете, кад тад!
Него читам још необјављену књигу „Лепенски вир“ Христивоја Павловића, мог земљака. А нико, као Христивоје не познаје Лепенски вир. И он, наиме, сматра да у „Србима станују Лепенци“. А оно што њега, а и мене, посебно узбуђује то су шопске речи које су, и те како, присутне у култури Лепенског вира; почевши од назива у ондашњој архитектури, па до „вурњи“, до пећи у којима се спремала храна. Христивоју, пак, наруку иде и шопска легенда о стварању човека. По њој је Бог сишао са неба на Видлич, на један од врхова Старе планине. И место му се свидело те је решио да ту направи човека, а пошто је тај посао обавио „сишао је на Дунав да опере руке од блата“! То нас наводи на закључак да је Лепенска цивилизација настала на Старој планини! Уосталом, зашто би се звала Стара планина!? А, већ, је утврђено да је архитектура данашњих старопланинских сеоских кућа готово истоветна кућама Лепенског вира и Винче.
Карл Густав Јунг, мој гуру из Швице врти главом: „Теби није доста што тврдиш да је Исус био Србин, и то син Александра Великог, него хоћеш да нас убедиш да је Бог на Видличу створио човека и да је ту започела цивилизација Лепенског вира, а која, јелда, припада аријевским Србима!“
Моја Црна се надовезује: „Ако те је још Никола Пилић звао србским Исусом, он је, можда, још тада наслутио до чега ћеш доћи касније; то јест, да је Исус био Србин!“
