Или; ако сви почнемо да навијамо, истовремено, и за „Звезду“ и за „Партизан“ да ли то може да спаси Србију од грађанског рата?
Хватам се како размишљам да почнем да навијам за „Партизан“! Јер, ове две задње „Звездине“ утакмице против кипарског Пафоса из Ларнаке су ми „Звезду“, баш, огадиле! Али, како да се, тек тако, одрекнем „црвено белих“!? Јер, мој деда прота Војислав је крстио Рајка Митића, а тај мој кумић донео ми је први фудбал из Беча где су играли против тамошњег „Рапида“, а на фудбалу су била исписана имена свих играча. Фудбал ми је, пак, уручио Шекуларац који је тада, за мене, био вишљи од Кеопсове пирамиде мада ћу му, много касније, бити тениски тренер на ТК „Партизану“ и био је послушно ђаче.
Елем, ова дечица из „Партизана“ почињу, све више, да ме одушевљавају како на терену изгарају. И, за почетак, одлучио сам; навијаћу и даље за „Звезду“, али и за „Партизан“! Звучи блесаво, али мора то неко први да уради!
Мора, бре, да престане та вековна подела међу Србима! Мој горе поменути деда хтео је да мири четнике и партизане, па је на Сувој планини , поводом оснивања сувопланинског четничког батаљона, одржао, као свештено лице, помирљив говор због чега је четнички војвода Борош послао за њим црну тројку да му пресуди. Деда је избегао четничку заседу, али зато су четници оцу Желимира Жилника, одсекли главу на пању у Белој Паланци!
Али, српска несрећа почиње, много раније, пре Другог светског рата. Прескочићу и крваве обрачуне између Карађорђевића и Обреновића, а све почиње када су Немања и његов син Сава почели, крајње сурово, да утерују јудеохришћанство у Србе, када су палили староверске храмове и немилосрдно убијали староверце и богумиле…
И то, бре, самоистребљење Срба мора једном да стане, а ја се, управо, бавим тим послом! И, ево, и овог пута саветујем студенте да оснивају своје анархистичке комуне по напуштеним селима, а ћаци нека гуле клупе по универзитетима, само да не буде новог грађанског рата!
Него јављају ми да се, на некој интелектуалној седељци у Београду расправљало о мени, те да сам обележен као „екодесничар“!?! Чуј, ја, „екодесничар“! Јер, ајде, мани то што сам био задрти шездесетосмаш из Капетан Мишиног здања него је, касније, мало фалило да, после мог првог романа, после „Житија Савиног од Богумила монаха“, постанем – „српски Ружди“! Срећом, од тога ме спасио патријарх Павле који је са мојим дедом похађао Призренску богословију, а бранећи ме рекао је: „Не дирајте дете, из добре је породице, а око богумила је у праву!“
Убрзо после „Житија Савиног од Богумила монаха“ издејствовао сам као вођа „Зелених“ да се у Савезној скупштини донесе закон о забрани изградње атомских централа. А дружио сам се са Петром Кели, лидерком немачких „Зелених“, али обилазио и комуне „Бадер Мајнхофа“ у Италији. Па вас питам; да ли вам и даље личим на „екодесничара“!?
А свашта сам, рецимо, у мом роману „Ниче из Гуче“ написао о неопеваним лопурдама краљу Александру и Николи Пашићу. Написао сам и да је Исус био Србин и син Александра Великог и да је детињство и младост провео у Индији. Али, ни то се српским десничарима није свидело.
Е, сад, јесам стао на страну руског академика Анатолија Кљосова који је доказао да је српски аријевски ген Р1А1 стар 12.000 година и да је Србија „колевка аријевства“. Али, то је, једноставно, научна истина, а не некаква србска десничарска идеологија!
Да будем потпуно јасан; ја сам убеђени „фундаментални анархиста“ који не би могао да живи ни у анархистичкој комуни, јер и ту морају да се поштују нека правила! А та правила би ме гушила као што ме гуши и ова тиранија мог Алека Неважног! Те зато могу да живим само поред Мокранског врела и Видова, а, у врх главе могу да поднесем само још Белу Паланку! Одлазак у Београд ми је, већ, ноћна мора, а до Пирота идем само до банке, и то, кад се мора.
Ето, сада сам се, баш, разголитио, па видите какав сам то „екодесничар“!
Неко закерало ће се наћи да каже како сам у, тек, објављеном роману „Џон Ленон, а Србин!“ написао да је Дража Михаиловић био отац овом вођи „Битлса“! Али, то, такође није никакво десничарство, већ, пука историјска истина која не прија србским четницима, јер је Дража, између два рата, био један од најпоузданијих Стаљинових сарадника и зато није ни стрељан него је Тито морао да му га одведе живог у Кремљ где је наш Чича умро, природном смрћу, 1958. године. Бајдвеј, Стаљин није имао ништа против да Југославија остане краљевина, јер је, још онда, знао да је Тито „британска пудлица“.
Прошле недеље, „Данас“ је објавио додатак о годишњици Ђинђићеве смрти. А шта, тек, да кажем о том дечаку!? Ишао је у моју Девету београдску гимназију на Новом Београду и на мој Филозофски факултет у Капетан Мишином здању. Али, нисам га знао, јер је био пет година млађи од мене. Упознао нас је Драгољуб Мићуновић на оснивачкој скупштини Демократске странке, а тој свечаности сам присуствовао као председник Зелене странке. На првим вишестраначким изборима моја странка победила је Слободана Милошевића на свим црним еколошким тачкама у Србији, и то без чувара бирачких кутија.
Тада су почеле да ми се нуде свакојаке коалиције, а најупорнији су били Мира Марковић и Зоран Ђинђић. Другарицу Миру сам ладно откачио иако ми је нудила два посланичка места у Савезној скупштини. Али, са Ђинђићем је ишло много теже, јер свашта сам о њему знао, почевши од тога како је докторирао, шатро, код Хабермаса! А њега је видео само два пута, на по пет минута; први пут када је узимао кључеве од Хабермасовог стана у Франкфурту, и, други пут када му је кључеве враћао у Констанци где је Хабермас био гостујући професор на тамошњем Универзитету. Тако да је Ђинђић докторирао код Хаберамсовог асистента, и, то на силу јер није хтео да прихвати двадесетак примедби које је овај имао на Ђинђићеву докторску дисертацију.
А замерио ми се грдно када се спанђао са франкфуртским таксистом Јошком Фишером који је, уз помоћ БНД, извршио пуч и сменио Петру Кели, лидерку немачких „Зелених“, е да би, касније, Петру убио, јелда, њен љубоморни муж!? А знао сам и за Ђинђићеве брљотине са неком немачком грофицом док је код ње становао, и, опељешио је за неке драгуље, па је морао да га спашава Љуба Земунац од јужноамеричке мафије коју је грофица ангажовала.
Него, пошто је Ђики наваљивао да, по сваку цену, Зелена странка уђе у коалицију са Демократском странком, нисам имао куд, и, примио сам га у стан, на разговор. Али, на вратима стана, једва сам га препознао, онако, дотераног у скупом оделу, без коњског репа, кломпи и фармерки. И, одмах, ми је било јасно да од наше коалиције нема ништа.
Све сам ово описао у мом роману „Чувар космичког левка“ посвећеном нашем гимназијском професору Милану Ковачевићу кога је, касније, на новосадском Универзитету наследио Ђинђић, јер је струја у купатилу, јелда, убила нашег профу због кога је, нас шесторо, из Девете београдске гимназије уписало филозофију.
Карл Густав Јунг, мој гуру из Швице не зна шта да ми каже: „Ти, да будеш ‘екодесничар’, то ми, заиста, не иде у главу! Али, важно је шта о теби, ето, мисли београдска чаршија, па сада ти види шта ћеш!“
Моја Црна ће, на све, да каже: „Допада ми се идеја што си рекао да навијаш и за ‘Звезду’ и за ‘Партизан’! Мора одатле да се крене, па да се иде све до Немањића и богумила! Само то може да спаси Србију од грађанског рата!“
