Или; ако је сусрет Трампа и Путина на Аљасци још једна подвала вештачке интелигенције, да ли онда интелигенција човека нема више никаквог смисла?
Вештачка интелигенција, још једном, ме је разочарала. Питао сам је; да ли је Дража Михајловић отац Џона Ленона? А она ми је, без задршке, дрско одговорила да је то „обична измишљотина“! Такав одговор не приличи било каквој интелигенцији, јер мора да се одговори, бар мало, мекше. А постоје бројни докази да је чича Дража отац вођи Битлса, и ти докази налазе се у мојој књизи „Џон Ленон, а Србин!“ А, већ, је спеван и нови стих: „Од Тополе до Лондона свуд су страже Џон Ленона!“
Вештачка интелигенција, код мене, је пала на испиту још онда када није знала да је Предраг Милојевић интервјуисао Хитлера за „Политику“ у једној минхенској пивници док овај још није био оно што ће постати 1933. године.
А свашта још од вештачке интелигенције може да се очекује! Већ се прича да се Трамп и Путин, уопште, нису срели на Аљасци те да је то подвала вештачке интелигенције. Јер, Трамп као да има две леве ноге и фризуру од пре неколико година, а Путин је, додуше, вештије урађен. Све су то ђавоља посла!
Него, гле, у белопаланачком кафићу „Кућа“, моја пријатељица Дивна упознаје ме са раскошном плавушом Лидијом Филиповић која живи у Лондону, а где ради као шеф обезбеђења неког саудијског шеика. И, види се, да је утренирана и да барата свим могућим борилачким вештинама. Иначе, Лидија је Црногорка и њен брат Вујадин Добрашиновић који је, недавно, ухапшен чами у затвору у Бијелом Пољу, јер је, забога, на свом имању у Горњем Заостру, подигао споменик четничком војводи Павлу Ђуришићу. Лидија је за брата, и те како, забринута јер у затвору, штрајкује глађу и одбија да пије и воду.
У разговору са Лидијом дотакнемо се, јелда, и Драже Михајловића и Џона Ленона те ту поменем и мој роман о овој двојици и Лидија се, богзна како, одушеви и обећа ми да ће ми у Лондону наћи издавача. А мени треба да се само један мој роман појави ван Србије, па да постанем светски писац.
Али, дотле не седим скрштених руку. Дубоко сам загазио у „Крађу векова“. Тај наслов има мој нови роман кога приводим крају, у лаптопу. А у овом роману, главни јунак академик Љубомир Стојановић (1860-1930) доказује да је Стефан Немања праунук цара Константина Великог те да тако нема 800 година не само србске, већ и средњовековне историје Европе!!?
То, пак, није све. Цар Константин био је преке и јаке телесне грађе, па је у младости претукао и рођеног оца Хлора, власника ужарске радње те је, од стида, побегао у римске легије где ће, убрзо, напредовати да би, јелда, на крају засео и на престо римског цара. Константин није био лепотан, имао је велики нос па су га прозвали „Носоња“. Али, његов син Крисп био је прелеп, прекрасан младић, храбар и образован, пун врлина, па је, као такав, сламао и женска срца; ниједна жена није му одолела. А Криспова невоља почиње када ступа у љубавну везу са Фаустином својом маћехом, то јест, другом женом Константиновом. То цар Константин није могао да поднесе и, по његовом налогу, Крисп је убијен у Пули, а, убрзо, затим, убијена је и Фаустина.
Царица Јелена, мајка Константинова и баба Криспова због тога је била очајна и одлази у Јерусалим у њено оближње родно место. А у Јерусалиму је још жива прича да је Исус бежећи из Рима, назад за Индију, разапет на јерусалимској Голготи. Мада, у Јеванђељу по Луки лепо и јасно пише да је Исус, код Дамаска, зауставио римску потеру, јер се вођи потере обратио речима: „Павле, Павле, који си Савле, зашто ме прогањаш!?“
Ове Исусове речи су толико дирнуле Павла који је, иначе, био Србин, да је обуставио потеру за Исусом и вратио се у Србију као – ранохришћанин! Царица Јелена је, пак, у Јерусалиму пронашла крст на који је требало да Исус буде разапет. А тај крст био је потребан цару Константину јер је хтео да га постави на мермерном постољу у Константинопољу, у граду који је био посвећен Криспу. А Константинова намера била је јасна; хтео је да споји, у једној особи, свог сина Криспа са Исусом из Охрида, вођом пропалог устанка против Римљана! Тиме би се, уједно, замео сваки траг Исусу из Охрида, сину Александра Великог!
Показује се да цар Константин и његова мајка Јелена нису могли да прежале сина и унука Криспа и хтели су да га овековече тиме што ће Криспа чврсто везати за Исуса који ће тако, постати и – Крист!
К.Г.Јунг, мој гуру из Швице је запрепашћен овом подвалом која влада до дана данашњег: „Болесно, болесно је јудеохришћанство које је целом свету наметнуто! Испада да је цар Константин био тежак болесник који је покушавао да се искупи за убиство свог сина Криспа, па је хтео да га велича као Исуса! Али, и царица Јелена није била много боља од свог болесног сина! Она је крст из Јерусалима намењен Криспу у Константинопољу исецкала на сто комада и сваки од њих је завршио у стотинак хришћанских богомоља! И Константин и Јелена хтели су, по сваку цену, да њиховог сина и унука прогласе за Исуса Криста!“
А све то одлучено је на Никејском сабору који је одржан тридесетак година после Исусовог повратка за Индију. И о тој „крађи векова“ од триста година, тек, ће се причати. У међувремену, прође и белопаланачки вашар и Преображење, а ја се и даље купам на Мокранском врелу иако се вода, бајаги, преобразила. А прича о Исусовом преображењу на гори Тавору све ми је смешнија, баш, као и мој Алек Неважни који се батрга као дунавски сом на сувом.
Моју Црну, пак, брине, нешто сасвим друго: „Неће, ваљда, и тебе да хапсе што си подигао храм бога Вида на твојој дедовини, као што су, ево, ухапсили овог несрећника Добрашиновића због споменика војводи Павлу Ђуришићу?“
